Увођење

Словенски гамбит

Чир је пукао. Нема смеха, нема олакшања, чак ни страха. Свет почиње да схвата кога је то гледао у огледалу све ове године. Провалија између епоха и поредака отворена је, на жалост, у срцу словенског света. Опет смо то допустили себи. И њима. Зна се којима. Али сад је јасно шта се мора чинити.
„Држи ум свој у аду и не очајавај”, учио нас је Силуан Атонски.
Нисмо очајавали, правили смо нови број Националне ревије. Миши смо честитали „Капетана Мишу”. На Карабурми смо откривали келтски Београд. Били смо на Косову са Српском књижевном задругом. Завирили у ризнице чачанске библиотеке „Владислав Петковић Дис”. Присуствовали преносу из Беча у Сремске Карловце посмртних остатака Ђорђа Стратимировића, команданта српске одбране у Револуцији 1848–1849. Сетили се чувеног професора Војислава Ђурића. Испратили Милована Витезовића и Зорана Плавшића. Обележили стогодишњицу рођења Душка Радовића. (...)

И покушали смо да све то урадимо са стилом, слушајући Жана Коктоа: „Стил је једноставан начин изражавања сложених ствари.”